Iako su po­če­li da­le­ke 1975. go­di­ne nji­ho­va pu­bli­ka po­sta­ja­la je sve broj­ni­ja. Ni če­ti­ri go­di­ne pa­u­ze od 2005. do 2009. ni­je im do­zvo­li­la da odu u za­bo­rav ni­ti uti­ca­la na nji­ho­vu po­pu­lar­nost.
- Do­ni­je­li smo od­lu­ku da par­ki­ra­mo va­ljak u ga­ra­žu, da ne tro­ši­mo bez­ve­ze ener­gi­ju, jer smo se ja­ko umo­ri­li. Ima­li smo iz­me­đu 100 i 120 kon­ce­ra­ta go­di­šnje. Na­ša pa­u­za ni­je bi­la zva­nič­ni pre­kid. Uvi­jek smo bi­li sprem­ni da kre­ne­mo po­no­vo. Če­ti­ri go­di­ne pa­u­ze za Hu­ska, ko­ji je auto­r na­ših pje­sa­ma, bi­lo je vri­je­me da stva­ra, a Ma­ri­jan i ja smo ušli u so­lo pro­jek­te. Ta pa­u­za nam je do­bro do­šla. On­da smo slu­čaj­no po­no­vo stu­pi­li na sce­nu za­jed­no na jed­nom Mar­ja­no­vom se­tu. Od­svi­ra­li tri stva­ri i shva­ti­li da smo sprem­ni da se po­no­vo vra­ti­mo na sce­nu, ali ne zbog no­stal­gi­je već zbog lju­ba­vi pre­ma mu­zi­ci i oba­ve­ze pre­ma na­šoj pu­bli­ci – re­kao je Aki Ra­hi­mov­ski, front­men Par­nog valj­ka.
Ka­ko ka­že, bend i svi nje­go­vi sa­rad­ni­ci funk­ci­o­ni­šu kao po­ro­di­ca.
- Iako ni­smo svi­ra­li za­jed­no, sni­ma­li, pu­to­va­li, mi smo se dru­ži­li i funk­ci­o­ni­sa­li kao jed­na ve­li­ka fa­mi­li­ja – re­kao je Aki.
Za Par­ni va­ljak ka­že da je pra­vi po­ro­dič­ni bend i zbog či­nje­ni­ce da tre­nut­no če­tvr­ta ge­ne­ra­ci­ja sta­sa­va uz nji­ho­vu mu­zi­ku.
- Va­ljak i da­lje po­sto­ji za­do­vo­ljan što smo do­bi­li još jed­nu ge­ne­ra­ci­ju kli­na­ca ko­ji su i ro­đe­ni 1988-`89. ko­ji zna­ju sve na­še pje­sme, čak i one ko­je su na­sta­le pri­je nji­ho­vog ro­đe­nja... Oni su na­ša no­va sna­ga, no­va krv – re­kao je Ra­hi­mov­ski.
Zbog njih su, ka­ko je ob­ja­snio, ušli u stu­dio i sni­mi­li ne­što no­vo.
- Na­pra­vi­li smo pje­smu „Na­kon svih go­di­na” ko­ja je za dvi­je sed­mi­ce bi­la na vr­hu svih top li­sta u re­gi­o­nu.
Sam pri­jem no­ve ge­ne­ra­ci­je, ka­ko ka­že, dao im je po­tvr­du da u re­gi­o­nu i te ka­ko ima lju­bi­te­lja želj­nih zvu­ka Par­nog valj­ka.
Ovaj hr­vat­ski bend je po­čeo da „va­lja” 29. no­vem­bra 1975. kon­cer­tom u Ha­li spor­to­va u Be­o­gra­du. Ove go­di­ne u no­vem­bru po­či­nje sla­vlje po­vo­dom 40. ro­đen­da­na.
- Cen­tral­na ma­ni­fe­sta­ci­ja, ka­ko smo za­mi­sli­li, bi­će sva­ka­ko u Be­o­gra­du oda­kle smo i po­če­li. Pla­ni­ra­li smo ro­đen­dan­skom tur­ne­jom da obi­đe­mo sve cen­tre u re­gi­o­nu, pa se na­dam da će­mo se po­no­vo dru­ži­ti u Pod­go­ri­ci, jer ni­smo za­bo­ra­vi­li da smo ka­r­i­je­ru i gra­di­li u Mo­ra­či – re­kao je Aki Ra­di­ju D.
I na­kon če­ti­ri de­ce­ni­je mu­zič­kog sja­ja u ben­du po­pu­lar­nost ne do­ži­vlja­va­ju kao te­ret.
- Ne raz­mi­šlja­mo o to­me, tru­di­mo se da uži­va­mo u to­me što ra­di­mo i da to na­še uži­va­nje pre­ne­se­mo na lju­de ko­ji nas pra­te. Po­pul­ara­nost je sa­mo vri­jed­nost ne­či­jeg ra­da – ka­zao je Aki.
A.Š.


Mla­di­ma je po­treb­na me­dij­ska po­dr­ška

Front­men Par­nog valj­ka Aki Ra­hi­mov­ski po­ru­ču­je da je na­še mu­zič­ko bo­gat­stvo u mla­dim iz­vi­đa­či­ma ko­ji do­la­ze, ali u nji­ma ne tre­ba tra­ži­ti ne­či­je na­sled­ni­ke ili smje­nu ge­ne­ra­ci­je.
- Ne­ma smje­ne ge­ne­ra­ci­ja. Za Par­ni va­ljak ne­ma sle­de­će smje­ne. Ima pu­no iz­vo­đa­ča i ben­do­va ko­ji­ma je pu­no te­že sa­da da gra­de ka­ri­je­ru i da se pro­bi­ju do pu­bli­ke. Ali me­di­ji su ti ko­ji bi tim mla­dim lju­di­ma tre­ba­lo da da­ju po­dr­šku i da ih gu­ra­ju. Jer mla­di će se tru­di­ti da se do­ka­žu, ali me­di­ji mo­ra­ju da im vje­ru­ju. Na­še bo­gat­stvo su no­vi klin­ci sa do­brim pje­sma­ma što se po­seb­no vi­di na sve broj­ni­jim ta­lent šo­u­i­ma. Hva­la bo­gu da ih ima jer je to na­čin da mla­di umjet­ni­ci us­pi­ju iako su još ama­te­ri, ali shva­ta­ju pro­fe­si­o­nal­no mu­zi­ku i uži­va­ju u njoj. Mu­zi­ka je te­ška pro­fe­si­ja – po­ru­čio je Aki.